ОПЛЕНАЦ

Историја краја

Храм Светог Ђорђа и маузолеј династије Карађорђевић подигнут је на самом врху стеновитог брда Опленац. Каменит крш овог узвишења, био је прошаран кривим стаблима једне врсте храста која су управо због природно неправилног, рачвастог облика мештани вешто користили за оплен односно дрвене делове на сељачким колима. Тако је узвишење и добило име Опленац.

Изванредан географски положај градића Топола, смештеног на падинама и подножју Опленца, на стратешки важном укрштању Београдског, Крагујевачког Рудничког и Шабачког друма са далеким визурама на суседне брежуљке Шумадије и плодне пропланке Поморавља, створио је предуслове да овај мали град Шумадије постане политичко-административни центар ослобођеног дела Србије за време Карађорђа. Стари назив Тополе био је Каменица, по речици која протиче уз сам обод данашњег града. Данашњи назив Топола се први пут спомиње у званичним пописним документима аустријских картографа са почетка осамнаестог века. Предање каже да је на самој раскрсници поменутих путева, где су се састајали и коначили многобројни трговачки путници, изникло и разгранало се велико дрво тополе чији је хлад пружао идеално одмориште. Убрзо је одредишна тачка код тополе прерасла и у назив читаве варошице.

Топола је први узлет доживела у време Првог српског устанка. Вођа српске револуције 1804. године, Карађође Петровић рођен у оближњем селу Вишевцу, настанио се уочи устанка у непосредној близини вароши, у засеоку Крћевац. Поставши велики вожд, Карађорђе је од Тополе направиo своју престоницу и центар државног живота ослобођене Србије. У периоду између 1811. и 1813. године сазидан је утврђени град опасан шанцем са троспратним кулама и бедемима за непосредну одбрану Тополе и војне маневре. Унутар утврђеног града налазили су се породични и гостински конак, као и црква Пресвете Богородице познатија од именом Карађорђева црква. Звоник цркве био је смештен у југоисточној кули тврђаве, а њена три звона изливена у тополовиници у Доњем граду Београдске тврђаве била су прва звона која су се огласила у слободној Србији. Међутим, сломом Првог српског устанка и повратком турске војске, срушен је и запаљен Карађорђев град. Успоном кнеза Милоша и смакнућем Карађорђа, Топола је, разумљиво, изгубила свој првобитни значај.

Нови блистави тренутак овај крај ће доживети успоном Карађорђевог сина, кнеза Александра, који је с посебном пажњом обновио очеве винограде и воћњаке на источним падинама Опленца подигавши себи пространу кућу и вински подрум. Обнављањем очеве задужбине, кнез Александар је привукао богатије и виђеније људе из краја, па се Топола убрзо развила у лепу варошицу са солидније грађеним кућама и дућанима. Повратак Обреновића на власт, 1858. године који ће континуирано владати Србијом све до 1903. године означио је нови дуги период запуштености и стагнације тополског краја. Након погибије кнеза Михаила, Намесништво је Карађорђев град као државно власништво ставило на јавну лицитацију. Тополци и народ околних села успели су да, том приликом, сакупе новац и откупе Карађорђеву цркву за своју црквену општину. Запуштени остаци Карађорђевог града су, међутим, као упориште побуњеника након гушења антиобреновићевске тополске буне 1877. године, сравњени са земљом.

Kralj_Petar_I

Доласком Краља Петра I на власт, 1903. године, Топола као завичај Карађорђевића бележи нови период процвата и већ наредне године се варошица одваја од села и постаје самостална општина и трговачко-занатско насеље. Будући да је Краљ своју отаџбину напустио као дете и у изгнанству провео четрдесет пет година, разумљива је јачина носталгије и свих осећања везаности за завичај дедова. Краљ Петар се убрзо у потпуности посветио дуго ношеној замисли и испуњењу аманета својих родитеља да се у Тополи изгради велики храм у коме би се сахрањивали сви Карађорђевићи. Надвишени брежуљак Опленца био је као створен за остваривање животног сна.